Iako na prvi pogled jednostavan, početak puta jednog embriona značajno je komplikovaniji od prostog susreta i spajanja spermatozoida i jajne ćelije. Naime, upravo se u ovom procesu krije niz izrazito preciznih i kontrolisanih koraka koji će svojim sinergizmom rezultirati u formiranju oplođene jajne ćelije tj. zigota. Pored genetičkog materijala, koji sačinjava jednu od dve polovine neophodne za uspostavljanje zigota, muške polne ćelije (spermatozoidi) sa sobom nose i niz faktora koji su neophodni za pravilan početak života budućeg embriona. Ti faktori se međusobno razlikuju kako po svojoj strukturi tako i po svojoj ulozi i kao takvi od značaja su za potpuno kompletiranje procesa oplodnje. Drugim rečima, bez jednog ili više ovih faktora, proces oplodnje je ili nemoguć ili nepotpun, što kasnije rezultura nepotpunim ili potpunim odsustvom deobe embriona.
U slučajevima in vitro procesa fertilizacije kao i sve češćim faktorom muškog infertiliteta, pribegava se tehnici intracitoplazmatske injekcije spermatozoida ili nama u embriološkom svetu ali i pacijentima poznatijoj kao ICSI. Rezultati ICSI metode, sa aspekta oplodnje, embriotransfera kao i broja kliničkih trudnoća su u današnje vreme izjednačeni ako ne i bolji od klasične metode in vitro fertilizacije, iako se ovom tehnikom zaobilazi čitav niz koraka koji su prisutni u in vivo (spontane) ali i in vitro postupku oplodnje.
Postavlja se pitanje, kakva je onda veza izmedju ICSI metode, aktivacije jajnih ćelija i faktora spermatozoida?
Dosadašnja istraživanja kao i klinička statistika ukazuju da se negde oko 3% ICSI ciklusa završava odsustvom oplodnje. U teoriji, razlozi za takav odgovor mogu biti razni: defekti u samom deobnom vretenu jajne ćelije (što se može do određene mere nadomestiti korišćenjem tehnike poloscope); nemogućnost uspostavljanja pravilnog strukturnog stanja genetičkog materijala spermatozoida; defekti u morfologiji kao i promene u integritetu genetičkog materijala spermatozoida (što se ponovo može proveriti korišćenjem tehnike za procenu fragmentacije molekula DNK). Iako su faktori brojni, veliki broj citoloških studija ukazuje da je ključni faktor odsustva oplodnje nakon ICSI postupka, nemogućnost spermatozoida (i njegovih prethodno pomenutih faktora) da izvrši unutarćelijski skok koncentracije jona kalcijuma i nastavak ćelijske deobe jajne ćelije, postupak koje se naziva aktivacija jajnih ćelija. Nažalost, sa modernim dobom i sve većim prisustvom težih oblika muškog infertiliteta, ovakav ishod ICSI ciklusa je sve češći, pogotovo kod muškaraca sa dijagnozom azoospermije i globozoospermije. U osnovi problema nalazi se odsustvo određenih enzima lociranih u glavi spermatozoida, koji se subsekventno transportuju u unutrašnjost jajne ćelije prilikom proces spajanja. Upravo su ti enzimi neophodni za iniciranje skoka u koncentraciji jona kalcijuma kao i uspostavljnaju takozvanih kalcijumskih oscilatornih talasa koje su od značaja ne samo u procesu oplodnje već i prilikom prve deobe zigota.
Kako bi se nadomestio ovakav, na prvi pogled nepremostiv defekt, danas su na tržištu dostupne supstance označene kao kalcijumske jonofore. Osnovna funkcija ovih supstanci je da za vežu jone kalcijuma i da im omoguće transport kroz membranu u unutrašnjost ćelije. Na tržištu su dostupne brojne jonofore kalcijuma, ali najčeše korišćena je takozvani Jonomicin. Ispitivanja toksičnosti i teratogenosti Jonomicina ukazuju na njegovu potpunu kako biokompatibilnost tako i sigurnost za korišćenje na humanim jajnim ćelijama.

Na koji način bi jedna naizgled jednostavna supstanca mogla da pomogne u slučaju odsustva oplodnje nakon ICSI ciklusa i kako taj postupak izgleda u praksi?

Nakon spajanja odabranog spermatozoida (koji ispunjava sve morfološke kriterijume) sa zrelom jajnom ćelijom korišćenjem ICSI metode, u slučajevima koji indikuju korišćenje Jonomicina, oplođene jajne ćelije stavljuju se u sterilan, prethodno napravljan i inkubiran rastvor Jonomicina kratak vremenski period, nakon čega se nastavlja sa klasičnim protokolom i praćenjem procesa fertilizacije.
U periodu dok borave u rastvoru, Jonomicin će omogučiti da se joni kalcijuma, koji se normalno nalaze u medijumu za jajne ćelije, prikupe i prenesu preko membrane jajne ćelije u njenu unutrašnjost kao i oslobode iz unutarćelijskih depoa dovodeći do skoka u koncentraciji jona kalcijuma koji je krucijalan za proces oplodnje i dalje deobe embriona. Vrlo značajno je znati koje su to indikacije koje nama embriolozima ukazuju na mogućnost koriščenja Jonomicina.

Indikacije za aktivaciju jajnih ćelija

1. Potpuno odsustvo fertilizacije u minimum dva sukcesivna stimulisana ICSI ciklusa
2. Manje od 30% oplodnje u minimum dva sukcesivna stimulisana ICSI ciklusa
3. Teški oblici muškog sterilitetata, kakve su dijagnoze azoospermije (globozoospermije) i kriptozoospermije, nakon stimulisanog ICSI ciklusa sa odsustvom oplodnje ili oplodnjom manjom od 30%
4. Određeni problemi u razvoju embriona u minimum dva sukcesivna stimulisana ICSI ciklusa

Kao što postoje indikacije za korišćenje Jonomicina, tako se mogu izdvojiti i kontraindikacije a one su:

1. Mala ovarijalna rezerva
2. Jajne ćelije koje u sebi poseduju izražen takozvani sER (glatki endoplazmin retikulum)
3. Prisustvo nezrelih ćelija

Sa velikim zadovoljstvom možemo da kažemo da je embriološki tim Jevremove spreman da na još jedan način pomogne našim pacijentima i da po ugledu na velike svetske IVF centre uvede Jonomicin u standardni protokol za parove koji pokazuju indikacije za korišćenje ove zanimljive i izrazito moćne tehnike.